Patanđalijeve Joga Sutre su za buduća pokolenja sačuvale ezoterijsko znanje mističnog sistema. One čine osnovu svih joga metoda koji su se razvili kasnije, sledeći osnovne principe ali razlikujući se među sobom zato što su različiti gurui, ili škole misli, razvili svoje specijalne i osobene tehnike.
Sa sigurnošću može da se zaključi da je prvobitna tantrička joga koju je otkrio Šiva ili uveo i poučavao Krišna, i pre Patanđalija pretrpela velike promene jer nije postojala samo jedna studija o jogi nego mnoge a on ih je prikupio i pretvorio u jedinstveno delo.
Iako su možda različite studije o jogi imale različite tehnike, učenja ili postavljeni zahtevi mora da su za sve njih bili isti. U suštini je to bila krija (rad) ka jogi. Različite tehnike, iako ne slične, vode ka istom cilju. Neke, ili sve ove tehnike, različiti učitelji su verovatno kombinovali i razvili u jedan poseban sistem, što je inspirisano željom da unaprede metode kojima su poučavali svoje učenike.
Kao posledica toga, pojavili su se mnogi metodi različitih posebnih sistema. Nije baš sasvim jasno, uglavnom zbog njegovih velikih dometa, da li je Patanđali svoj metod joge opisao kao radža jogu, kraljevsku jogu. Prevodioci i tumači njegovih Joga Sutri opisivali su njegov metod kao kraljevsku jogu. To je najbolji od četiri osnovna sistema, zato što kombinuje tri ostala metoda: bakti jogu ili jogu devocije, đnana jogu, put kroz znanje, i karma jogu, put kroz rad.
Postoje i drugi metodi sa različitim fizičkim tehnikama, kao što je hata joga, način da se telo učini savršenim, i korišćenje mantre i pranajame. Ovi različiti metodi pominju se u Joga Sutrama, ali pojavljuju se odvojeno jedan od drugog, a ne udruženi u jedan metod. Jedino radža joga ujedinjuje sva ostala tri osnovna metoda.
Kraljevska joga sastoji se od osam delova: prvih pet pokrivaju proces postizanja joge, a preostala tri odnose se na sticanje “sidija” ili nadnaravnih moći. Možda se zbog toga kraljevska joga smatra najboljom. Iako Patanđali nije posebno opisivao svoju jogu, same Sutre su je odredile kao takvu. Ona nije laka, nego je izuzetno teška. Podrazumeva potpunu promenu karaktera, pa čak i ličnosti tragaoca. On mora da se okrene protiv sopstvene ljudske prirode, sve do odricanja od uobičajenog života. To je najviše zato da bi postao jogi ili stekao “sidije” i postao “Sida Jogi”.
Kraljevska joga je najviši tip i samim tim i najbolji, ali isto tako i najteži, jer ne obuhvata samo jedan metod nego nekoliko tehnika i, kao što će se videti, sve zakone ili principe koji vladaju ljudskim životom. Zbog toga je u svom pristupu sveobuhvatna i predstavlja celovit i potpun pogled na ljudski život. Ona je takođe i strogo nepopustljiva, nalik životu monaha, jer se njome ne traži materijalna udobnost, nego Bog. Tu čovek ne može da bude samo prizemno praktičan i neskoncentrisan.
Sledi kratak pregled Patanđalijevih Joga Sutri, koji predstavlja prilično razumljiv koncept celokupnog sistema. To je sažeto tumačenje ovog složenog metoda da bi se stekla predstava o tome na šta se sve on odnosi.
Pošto se Babađijeva krija joga prvenstveno zasniva na Patanđalijevim Sutrama, ovaj kratki pregled kasnije će se proširiti u dodatke koji će biti uključeni u objašnjenje Babađijevog sistema joge. On se zapravo ne razlikuje od kraljevske joge, ali postaje jasno određen i primetno poseban u korišćenju drugačijih tehnika različitih osnovnih metoda.
Tragalac koji želi da sledi duhovni put, da bi postao jogi mora da radi na putu ka jogi. To je u stvari krija joga. Mora da praktikuje pokore, proučava svete spise, i posveti Bogu sve plodove svog rada. U praktikovanju pokora mora da ispolji samokontrolu, umerenost u svemu, u telu, umu i govoru (u delima, mislima i rečima). Pokora tela podrazumeva duboko poštovanje bogova, mudraca i učitelja; praktikovanje nenasilja, poštenja ili čestitosti i iskrenosti, kao i fizičku čistoću, i mentalnu i seksualnu čistotu. Pokora uma obuhvata mentalnu stalnost ili spokojstvo, samilost prema drugima, povlačenje uma od predmeta čula. To takođe podrazumeva i istinitost u meditaciji na Atmana, na božansku iskru u srcu. Pokora u govoru podrazumeva da se ne nanosi bol ili šteta lažnim svedočenjem protiv drugih, što znači da uvek treba ostati istinoljubiv.
To je zapravo praksa samokontrole, kontrole čula, za koju je potrebno znanje i razlučivanje. Znanje je potrebno da bi moglo da se sprovede razlučivanje. Otuda proučavanje svetih spisa i potreba za guruom. Onaj ko kontroliše um (čula su povezana sa umom) dolazi do kraja putovanja i stiže do svog cilja.
Inicirani mora da obavlja ritualno obožavanje, jer obožavanje nije samo puko iskazivanje devocije, nego je ono i pomoć pri koncentraciji. To je uglavnom zato što su rituali veoma složeni, i njihovo obavljanje zahteva neprekidnu pažnju. Poklonik mora da usmeri svoju pažnju, svoju svest, na svaki naredni korak ili čin, da bi se prisetio misli ili cilja koji stoji iza svakog čina. On postaje isuviše zaokupljen da bi mislio na bilo šta drugo. Zbog toga u ritualnom obožavanju misao i delo stvaraju neprekidan lanac. To je posebno tačno kod rituala sa mandalama.
Onaj ko je zainteresovan za postizanje samo-ostvarenja mora da počne od samog početka: običnim obožavanjem koje podrazumeva osnovne ili preliminarne korake ka višem obliku, kao što je meditacija. To je zato što čovek obično počinje obožavanje zbog fizičke sigurnosti, zbog materijalnih stvari koje su mu potrebne u životu. U meditaciji, međutim, traži duhovnu sigurnost, traži Apsolut, traži da postigne sjedinjenje sa njim.
Potreba za učenjem obuhvata čitanje svetih spisa i ostalih svetih knjiga, kao i proučavanje njihovog smisla i značenja. Tu takođe spada obavljanje đape, ponavljano pevanje mantre uz korišćenje brojanice za đapu. Efekat mantre mora da se proučava u isto vreme sa korišćenjem brojanice. To je zapravo pomoć u zadržavanju i očuvanju energije kao i pomoć u koncentraciji. Um tako ostaje usredsređen na brojanicu i na pevanje mantre. Osim postizanja jednousmerenosti i dubljeg ulaženja u koncentraciju, time se uklanjaju nepotrebni misaoni talasi i emocije a čuva se i energija. Ova tehnika drži na odstojanju haotičan svet, a inicirani se usmerava na Apsolut za vreme ponavljanog pevanja mantre uz svoju brojanicu. To je praktična pomoć i metod.
Dok razvija i praktikuje vrline, inicirani takođe uči osnovne korake u procesu joge i stiče neophodno znanje. Sve tri stvari se obavljaju istovremeno što dovodi do toga da svaki stadijum dodatno učvršćuje ostale. U tom procesu postoji izvesna celovitost: praktikuje se vrlina, sprovodi se učenje, dok se u isto vreme isprobavaju različiti metodi usmeravanja pažnje kako bi ona postala jednousmerena. To je najvažniji vid celog postupka, pri čemu se čistota uma i tela postiže samo ovom osnovnom tehnikom. Sticanje znanja takođe podržava ovu tehniku.
Potreba da se plodovi rada posvete smatra se posebno važnom. To je poznato kao karma joga. To je put ka jogi radom ili delovanjem duhovno posvećenim Bogu. Ceo život karma jogija postaje beskrajno obožavanje: sve se obavlja kao ponuda Bogu. Ponuditi plodove rada Bogu definiše se kao nevezanost. Jedina legitimna nagrada posvećeniku je što je svoj rad obavio najbolje što je mogao. Bogu treba da se ponudi najbolje, i ništa manje od toga. Zbog toga u karma jogiju postoji osećaj ispunjenja čak i ako njegov posao u svetu propadne.
Uspeh ili neuspeh karma jogiju više uopšte nisu važni, jer on zna da nije on taj koji radi; već to Bog radi kroz njega. Bog ima iskustvo celog posla jer On je i onaj koji radi. To Bog propada ili uspeva kroz rad karma jogija. Na ovaj način se vežba apsolutna nevezanostu odnosu na plodove rada.
U Patanđalijevoj studiji, čovek na duhovnom putu uči uzroke ljudskih patnji, a to su neznanje, egoizam, vezanost, i želja da se prione uz život. To su prepreke u duhovnom traganju za koncentracijom i prosve-tljenjem.
Neznanje je osnovni problem. Ono je uzrok svih ostalih problema ili razloga za ljudsku patnju. Zbog neznanja ogrešujemo se o Atmana, našu pravu prirodu. To se smatra krajnjim “grehom”, to otuđenje od Stvarnosti u nama. Ono je prepreka prosvetljenju, a kazna je u samom sopstvu i samim tim je automatska pošto se sopstvo poistovećuje sa egom, što dovodi do patnje. ”Greh” donosi otuđenje prouzrokovano pogrešnim poistovećenjem koje zauzvrat dolazi uglavnom usled neznanja, a “greh” donosi i kaznu stvaranjem patnje. To je istina za rađasične svetovne ljude.
U Kena Upanišadi ovako se definiše Atman:
“Ko zapoveda umu da misli? Ko nalaže telu da živi? Ko tera jezik da govori? Ko je to blistavo Biće koje usmerava oko na oblik i boju, a uho na zvuk? Atman je uho uha, um uma, govor govora. On je takođe i dah daha, i oko oka. Odrekavši se lažnog poistovećenja Atmana sa čulima i umom, i znajući da je Atman Brahman, mudar čovek postaje besmrtan.”
Princip nevezanosti nije ni ravnodušnost ni odbojnost. Duhovni tragalac ne sme previše da voli stvari od ovog sveta, da se ne bi za njih vezao, ali ne sme ni da ih mrzi, jer je odbojnost, baš kao i vezanost, oblik ropstva. Mržnja ili odbojnost su iste kao i vezanost: mrzeti znači biti povezan sa predmetom koji se mrzi. Zbog toga tragalac mora da razvije staložen uvid.
U ovom životu Priroda ima cilj za ljudski rod, za svakog pojedinačno. Njen cilj je da navede čoveka da krene ka potpunoj svesti. Prema tome, čovek je na mukama evolucije; on je još uvek u procesu napre-dovanja ka savršenstvu.
On je u ovom životu izložen zakonu karme, i ostalim nižim principima koji upravljaju njegovim životom, kao što je samsara, ciklus rođenja i smrti. Sve što radi samo ubrzava ili usporava njegov napredak ka potpunom razvoju. Njegov život je neprekidno uslovljen karmom, i sam stvara ili uklanja sopstvene prepreke savršenstvu ili prosvetljenju! Čovek neprestano stvara buduće karme. Smrt nije kraj ovog procesa. On se nastavlja, jer se čovek rađa sa novim telom, umom i karakterom, koji predstavljaju krajnju sumu njegovog karmičkog računa.
Doktrina reinkarnacije je koncept koji nije poželjan jer svakog pojedinca pretvara u direktno odgovornog za njegova dela, misli i reči, za njegovo trenutno stanje u životu.
Prevodioci i tumači Patanđalijevih joga sutri kažu da većina ljudi ne voli odgovornosti, čak ni prema samima sebi. A kada se ponovo rode kao fizički ili ekonomski neprivilegovani, krive princip nasleđa, okolnosti i okolinu, ili čak za sve okrivljuju Boga, ili politički sistem, ili socijalno stanje, pa čak i sistem obrazovanja. Stalno nalaze izgovore za sve svoje slabosti, neuspehe i patnje, i proklinju sudbinu.
Doktrina reinkarnacije prouzrokovane karmom je omražena, ali ona zapravo podrazumeva duboko optimističko verovanje u pravdu i red u univerzumu. Stoga niko ne može da umakne svojim nepravednim delima, rečima, pa čak i mislima, koje ne samo da su pogubne po njegove bližnje, nego i po njega samog.
Karma je zakon koji obuhvata uzrok i posledicu. Možda kazna za neko nepravedno delo neće doći u ovom životu, nego u narednom. Njen uticaj je nepopustljiv, i zbog nepravednog dela trpeće se takva ista nepravda, koju ne mora obavezno da sprovede njegova prethodna žrtva, nego neko drugi. Ljudima se zato čini da su još pre rođenja pod nekom tajanstvenom kletvom, jer kada se ponovo rode zaboravljaju sopstvena nepravedna dela, i to im izgleda kao kletva. Prema hinduizmu, pojedinac sam može da ukloni tu kletvu, ali mora da uvidi svoje greške, i zatim treba da počne da radi i ponaša se odgovorno prema ostalima u njegovom socijalnom okruženju, kao i prema samom sebi.
Karma je ono što čini nagone i sposobnosti, i to je razlog što nema potpuno identičnih blizanaca. Zbog toga postoje pojedinačne razlike među ljudima.
U Brihadaranjaka Upanišadi se o strahu od isku-stva smrti kaže:
“Dva su stanja čovekova: stanje u ovom svetu i stanje u narednom svetu. Postoji i treće stanje, stanje između ova dva, koje može da se uporedi sa snom. U srednjem stanju čovek doživljava oba preostala stanja, ono u ovom svetu i ono u narednom, i ponašanje mu je sledeće:
Kada umre, živi samo u suptilnom telu koje nosi impresije njegovih prošlih dela, i svestan je tih impresija jer su prosvetljene svetlošću Atmana. Čista svetlost Atmana njemu daje svetlost. Zato u međustanju on doživljava prvo stanje, život u svetu… Unapred vidi i sva zla i blagoslove koji će mu doći, pošto su određeni njegovim dobrim ili lošim ponašanjem na zemlji, i karakterom koji je nastao usled takvog ponašanja.”
Kada se čovek ponovo rodi, njegova karma određuje njegov karakter, a u svom karakteru on nosi pritajene sklonosti. Kada se mislima ili delima te sklonosti sprovedu u delo, snaći će ga dobre ili loše posledice. Zbog toga ljudi biraju dobra dela uvereni da će im ona doneti prijatnost. Međutim, sva iskustva se smatraju “bolnim”, jer su čak i prijatna iskustva uzrok ropstva. Jedino istinsko stanje sreće je sjedinjenje sa Atmanom.
Prošle karme više ne mogu da se izbegnu. Svođenje računa je sigurno i beskompromisno. Ipak, trenutna karma u ovom životu može da se izbegne ako se plodovi čovekovih dela posvete Bogu. Pravi problem je lažno poistovećenje iskustva sa predmetom tog iskustva. Onaj ko zapravo ima iskustvo je Atman, prava priroda ljudskog bića, jer samo Atman postoji, “jedan bez drugog”. Jedino je posredstvom Maje moguće sagledavanje i razumevanje tajne sadašnjeg nepriličnog stanja ljudskog roda. Tragedija leži u čovekovom poistovećivanju sa predmetom iskustva. Dakle, ljudi su nesvesni Maje zbog neznanja. I nastavljaju da robuju iskustvu.
Atman je sve. On je suština svega u pojavnom svetu.
Neznanje mora da se uništi, i jedino znanje stečeno direktnim natčulnim iskustvom, a ne običnim čulima, može da ga uništi. Direktno natčulno iskustvo može da se postigne joga meditacijom kojom se postiže samadi. Tada se stiče pravo ili istinsko znanje. Kada se ovim sredstvom uništi neznanje, čovek postaje slobodan i nezavisan.
Znanje o Atmanu stiče se preko sedam stadijuma:
1.Spozanja da je Atman u ljudskom telu.
Kao što kaže Svami Vivekananda: “On je naj-bliskiji od bliskih, vaše sopstveno biće, stvarnost vašeg života, tela i duše.”
2.Prestanak bola.
Um mora da se okrene ka unutra da bi spoznao Atmana. Znanje uništava sve vezanosti i odbojnosti, i oslobađa čoveka.
3.Postizanje samadija.
On se postiže u dubokoj meditaciji čiji je rezultat sjedinjenje sa Atmanom, i to je samospoznaja i pro-svetljenje.
4.Promena čovekove svesti kao posledica samadija.
Pojavni svet se smatra samo odrazom Atmana, kao lik u ogledalu. Sada čovekovo delovanje više ne pokreću sebični interesi ili vezanosti.
5.Ostvarenje osviće.
Posle samadija aspirant uviđa da su i um i objektivni svet prestali da mu služe. Već su iskorišćeni i prevaziđeni.
6.Impresije nastale zbog guna, ta tri osnovna elementa Prirode, nestaju iz uma.
Tvrdi se da su gune ponovo u ravnoteži. Radi boljeg razumevanja, gune su tri elementa nastala stvaranjem pojavnog sveta.
7.Postiže se sjedinjenje sa Atmanom.
To je poslednji stadijum. Tragalac sada postaje jogi, koji nikada više ne može da bude prevaren, koji je smiren i blagosloven savršenim znanjem.
Uklanjanje nečistih impresija u umu je jedina svrha duhovne discipline u praktikovanju joge. Atman je u nama, večno prisutan, i kada se uklone prepreke odmah se otkriva Atman.
Osam grana Patanđalijeve jogesu pravila i prakse kojih treba da se pridržavamo da bismo pročistili um od njegovih nečistota.
To su:
1.Jama: To je izbegavanje loših dela, kao što su povređivanje drugih, neistina, krađa, požuda i pohlepa.
Pohlepa podrazumeva i primanje poklona sa sebičnim interesima.
To su osnovna pravila ponašanja, koja moraju da se sprovode bez ikakvih uzmicanja, u svako doba i na svakom mestu. Tu nema izuzetaka.
2.Nijama: To su pridržavanja čistote, zado-voljnosti, umrtvljenja čula (ugušivanja telesnih strasti), učenja i posvećenosti Bogu.
Čistota ovde podrazumeva fizičku i mentalnu čistotu. Doduše, ove čistote obično nastaju iznenada same od sebe da čoveka nauče neustrašivosti i da u njemu razviju ne-strah od smrti.
3.Asane: One obuhvataju fizičke vežbe sa položajima. To je uglavnom hata joga za usavršavanje ljudskog tela, mada postoje i vežbe ili mudre nastale da bi probudile uspavane psihičke sile u telu, kao što je kundalini.
4.Pranajama: Ona je takođe fizička. To je kontrolisanje prane metodičnim, ritmičnim disanjem radi uvećanja pranične energije u telu, kao i buđenja uspavanih psihičkih sila pevanjem mantre.
5.Pratjahara: Ovo je psihofizički metod svesnog povlačenja uma iz sveta čula. To je kontrola uma.
6.Koncentracija (Darana): To je napor da se svest učini jednousmerenom radi uspešne joga medi-tacije.
7.Meditacija (Djana): To je sada proces za postizanje samoostvarenja.
8.Apsorpcija (Samadi): To je krajnji stadijum. Do njega dolazi kada tragalac postigne samoostvarenje i konačno oslobođenje.
Uspešno praktikovanje ovih osam delova joge uticaće na promene u umu, koje će dovesti i do promene karaktera iniciranog. Vivekananda je govorio: “Prvi znak da postaješ religiozan je što si postao radostan (vedar).” Religiozan ovde znači “biti povezan sa Bogom.”
Četiri osnovna puta joge:
Bakti joga: To je put ljubavi i odanosti Bogu. To je negovanje direktnog i intenzivnog ličnog odnosa sa Bogom kroz rituale, molitve i đapu, pevanje mantre. To je najjednostavniji put.
Karma joga: To je put Bogu posvećenog delovanja. Ropstvo otpada, a točak karme prestaje da se okreće, i Bog se spoznaje. To je put koji najviše odgovara energičnim rađasičnim (dinamičnim) ljudima.
Đnana joga: To je put intelektualnog razlučivanja, analize prave prirode pojavnog sveta. Đnana jogi odbija sve što je prolazno, prividno i površno. Sve to uklanja zbog Stvarnog. To nije put za obične ljude, jer zahteva bistar um i ogromnu intelektualnu snagu.
Radža joga: Poznata je kao kraljevska joga. U stvari, to je joga koja kombinuje sve ostale delove. U osnovi se bavi proučavanjem tela kao nosioca duhovne energije, i zato proučava psihičke centre u ljudskom telu. Ovde se ističe vrednost formalne naučne meditacije. Pogodna je za monahe ili one koji imaju kontemplativnu prirodu.
Kraljevska joga je nazvana tako pošto se smatra jednim od najboljih ili najboljim metodom. Čini je složena kombinacija sva ostala tri velika puta, ali obuhvata i hata joga tehnike, kao što su asane i pranajama. Doduše, koristi samo asane podesne za ovaj sistem, kao što je položaj lotosa sa privučenim prekrštenim nogama oslonjenim na butine. Na ovaj način onaj ko meditira sedi mirno i uspravno.
Tehnike uključene u pranajami su možda u celini prenete u sistem radža joge. To je ritmički proces disanja, zadržavanja udisaja i izdisaja. Dah može da se zaustavi spolja ili iznutra ili može da se zaustavi usred kretanja. On je regulisan i zato je potrebno pridržavati se određenog vremena i mesta, kao i utvrđenog broja pokreta. Zadržavanja daha mogu da budu kratka ili produžena. Kada se posle izdisaja pluća isprazne od vazduha, zadržavanje se opisuje kao spoljašnje. Ako se dah zadržava posle udisaja, takvo zadržavanje se naziva unutrašnje. Disanje može na izvesno vreme i da se zaustavi. U tehnici pranajame centralno mesto zauzima kontrola disanja (zadržavanje daha).
Postoji i četvrta vrsta pranajame. To je nenameran i prirodan prestanak disanja.
Kada čovek dosegne izvestan stadijum duhovnog razvoja, njegovo disanje usred meditacije u bilo kom trenutku može samo od sebe da prestane. Ovo zaustavljanje daha može da potraje mnogo sekundi ili minuta. U stanju samadija disanje je potpuno zaustavljeno u vremenskom intervalu koji traje satima. Tu nema opasnosti, jer tako nešto se događa samo onome ko se dovoljno duhovno razvio i u stanju je da to izdrži. Uostalom, tada je čovek retko svestan da je došlo do prestanka disanja.
Završna vežba koja se preporučuje u dnevnoj praksi je posmatranje uma i njegovog rada. Um, ako se posmatra, konačno postaje mirniji. Ne prija mu sopstvena glupost. To predstavlja mentalnu kontrolu.
Svrha pranajame je podizanje kundalini. Shodno filozofiji radža joge, baza kičme ima ogromnu rezervu duhovne ili psihičke energije, koja je poznata i kao zmijska snaga. Poznata je kao “sklupčana” i odatle kao “zmija”. Kada se podigne, kundalini putuje kroz šest psihičkih centara sve dok ne stigne do sedmog centra u mozgu.
Ramakrišna je taj proces ovako objasnio:
“Sveti spisi pominju sedam centara svesti. Kada um prianja za svetovnost, on boravi u tri niža centra, u pupku, u organu reprodukcije i u organu eliminacije.
Četvrti centar je u srcu. Kada je um tu, čovek doživljava svoje prvo duhovno buđenje… Pošto vidi božansku svetlost, ispunjava ga zadivljenost i on kaže – O, kakvo blaženstvo.
Peti centar je u grlu. Onaj čiji um stigne do ovog centra oslobođen je neznanja i obmane…
Šesti centar je u čelu. Kada um stigne do ovog centra, dolazi do direktnog viđenja Boga… To je kao kod svetiljke. Čoveku se čini kao da bi mogao da dotakne svetlost, ali to zbog stakla svetiljke ne može.
Sedmi centar je na vrhu glave. Kada um tu stigne, postiže se samadi. Čovek spoznaje Brahmana, sjedinjuje se sa Brahmanom.”
Radža joga opisuje da ljudsko telo ima samo jednu životnu silu. Na različitim nivoima svesti ta moć se ispoljava na različite načine. Ove psihičke oblasti nalaze se u sušumni, kanalu smeštenom u centru kičmenog stuba.
Vivekananda je na sledeći način opisao kundalini i njene efekte:
“Snagom duge unutrašnje meditacije ogromna masa skladištene energije putuje sušumnom i udara u centar. Reakcija je veličanstvena, neizmerno superiornija od reakcije koju proizvodi san ili mašta, neizmerno intezivnija od reakcije nastale čulnom percepcijom… Sve obožavanje, svesno ili nesvesno, vodi ovom cilju. Onaj ko misli da dobija odgovore na svoje molitve, ne zna da ispunjenje dolazi od same njegove prirode, da je mentalnim stavom molitve uspeo da probudi delić ove beskonačne moći, sklupčane u njemu samom… A joga je nauka religije, osnovni princip sveg obožavanja, svih molitvi, obreda, rituala i čuda.”
