Dijalog: U harmoniji sa sveznajućim
Smrt
Smrt je zanimljiv prirodni fenomen, neizbežan kraj nesavršenog života. Za čoveka bez znanja prestanak disanja izaziva strah, jer znači gubitak svega što je privlačno i drago njegovom srcu. Za onoga koji proučava misticizam, koji je potpuno predan Bogu (kojeg mi obožavamo kao Krija Babađija), smrt nije kraj (konačnost) jer on zna, bar intelektom, da je on večni Atman (duša) bez početka i kraja. Za vreme umiranja on samo odbacuje pohabano odelo, fizičko telo, i luta unaokolo u svom donjem rublju, suptilnom telu (poznatom kao duša). Nakon nekog vremena, pomoću iskrenog čina drevnog obreda u spomen mrtvih, individualna duša oslobađa se veza ljubavi svojih bliskih i dragih i seli u druge svetove kao što je Hiranaja loka (Hiranaya loka).Tamo duša žanje plodove svog delovanja za vreme života na zemlji, učinjenih zbog očekivane nagrade ili kazne. Čim se ova pogonska sila iscrpi, duša biva protiv svoje volje snažno privučena na zemaljski plan da bi odigrala još jednu dramu. Tako se lanac uzroka (želja) i posledica (rođenja) stalno ponavlja, sve dok jednog dana poboljšana duša ne oseti gađenje prema ovim srceparajućim ciklusima rođenja i smrti.
Duša čezne za mističnim, vedrim mirom, nepromenljivim i beskrajnim. Jasno je da je u istoriji individualne duše ovo veliki dan. Sada ona traži nešto izvan nestalnog uma (suptilnog tela). Božjom milošću i sadanom (sadhana) jasno se spoznaje kauzalno telo (karana). Ono je plašt koji pokriva blistavog đivatmana (jivatman) i odvaja Ga od paramatmana, Univerzalne Duše, blaženstva satćitanande (sacchidananda, Postojanje-Svest-Blaženstvo). Nadalje, sadana konačno dovodi do sjedinjenja đivatmana, (iskre božanskog u čoveku), sa paramatmanom, okeanom božanstvenosti i blaženstva. Ovo je joga (Yoga).
Ako se ovo uzvišeno, zanosno iskustvo doživljava namerno i neprekidno (večno), to je sahađa samadi (sahaja samadhi), kako je to istakao Ramana Maharši od Tiruvanamalaija. Prvi konkretni znaci da je neko ušao u carstvo misticizma jesu ekstaza i blaženstvo, hiljadu puta slađi od svetovne radosti. Tako sadaka (sadhaka) oseća Krija Babađija (Boga). Međutim, to nije dovoljno i sadaka mora da se probija dalje napred da bi video, čuo, omirisao i manifestovao Krija Babađija (blaženstvo sat ćit anande). I tada, za vreme ove produžene sadane da bi se shvatio Krija Babađi, u potpunosti, sadaka nailazi na najveće iskušenje – rizik da upadne u jamu sidija (siddhis). Da bi to izbegao on bi trebalo da najpre bude Vedantin, jer je Advaita Vedanta pravi kraljevski put do nirvikalpa samadija (nirvikalpa samadhi).
Međutim, ostvarenje sat (sveprisutno postojanje ili istina) uglavnom ne zadovoljava one koji su u potrazi za božanskim savršenstvom. Sada je posvećenik zreo (spreman) da izrazi sveznanje i svemoć Istine koju je spoznao. On treba da postane Sidantin (Siddhantin). Najpre Vedanta, zatim Sidanta, to je ispravan redosled. Sidantini mogu da izvlače vitalnu energiju ne samo iz ograničene količine u suptilnim i fizičkim telima, nego i iz kosmičkog Izvora. Tipični primeri svetaca, koji su tako činili, su Vadalur Ramalinga Svamigal, tibetanski jogi Milarepa, Šri Aurobindo i Paramahansa Jogananda Giri. Oni su dokazali efikasnost joge ne samo za života, već i u smrti. Njihova fizička tela ostala su dugo neizmenjena, dok tela nerazvijenih duša počinju da se raspadaju nakon nekoliko časova.
Najveći od svih je Krija Babađi, jer je On Smrt smrti. Izgleda da On ima potpunu vlast nad svim nivoima postojanja i smeje se ograničenjima prostora i vremena. Od 26. septembra 1952. godine, ovaj Kolos se udostojio da se materijalizuje pred Šri V. T. Nilakantanom, svetim novinarem iz Madrasa, da bi on širom sveta širio Njegovo uzvišeno Krija Jevanđelje Sreće, pomoću brojnih, toga dostojnih “ljudskih instrumenata”. Prvi deo ove priče nalazi se u knjizi “Glas Babađija” (već je objavljena) a drugi deo je zabeležen na sledećim stranicama...
Tri posebna oblika
Jedno od tajnih učenja filozofije Vedante je da Božanska milost ima tri posebne (odvojene) faze. Prva je Bog kao što ga vernici zamišljaju (shvataju), druga je Guru, treća i poslednja je unutrašnje Istinsko Sopstvo, kojeg tragalac postaje svestan postizanjem cilja u životu. Isto učenje je saopšteno u stihu iz ‘Manasolase’, u komentaru Šri Šankarine himne u slavu Dakšinamurtija. “Pozdrav Dakšinamurtiju, čiji oblik je sveprožimajući kao nebo i koji ima tri posebna oblika, kao Bog, Guru i Istinsko Sopstvo.” Ovo učenje saopštava istinu krajnjeg jedinstva istinskog Sopstva sa bićem poznatim kao Bog. Dokle god se za lažno sopstvo, koje nije ništa drugo nego ego, veruje da je pravo sopstvo, stvarno pravo Sopstvo ostaje pokriveno velom iluzije. Ovo jedinstvo se praktično ostvaruje dostizanjem prirodnog stanja, stanja poznatog kao sahađa samadi, kada istinsko Sopstvo zameni lažno sopstvo. Sahađa samadi je pravo stanje oslobođenja od vezanosti i neznanja. Ovo je vrhunsko stanje iznad kojeg više nema ničeg višeg da se ostvari i stoga, ono samo, cilj je religioznih težnji.
Istinsko Sopstvo obično poimamo kao Boga, Vrhovnog Vladara Univerzuma, u kojem se nalaze reinkarnirajuće duše. Potrebno je razumeti da niko ne postaje Bog dostizanjem oslobođenja, nego je uvek Bog taj, zato što je to On Sam, koji je pravo Sopstvo unutar srca. To je ta identičnost istinskog Sopstva sa Vrhovnim Bićem, koja se u stanju oslobođenja, shvata kao istina. Zbog toga, ozbiljan tragalac za oslobođenjem može tretirati kao Satguru Devu jedino onog koji je sam dostigao to stanje i tako shvatio istinu o identičnosti Sopstva i Vrhovnog Bića. Onaj koji prihvata učenje Vedante, naime, da je stanje oslobođenosti (slobode) isto što i svest o Sopstvu kao Vrhovnom Biću, mora ne samo smatrati kao svog Satguru Devu, onog koji je izvojevao tu svest, nego mora takođe da smatra da je Satguru Deva identičan sa Bićem kojeg je ranije obožavao kao Boga. Mora da se razume da pravi Satguru nije samo ljudsko biće koje ima nešto bolji status među dušama, nego je Bog sam, koji se manifestovao u ljudskom obliku. Učenik koji nije u stanju ili ne želi da prihvati da je njegov Satguru Deva Vrhovno Biće, manifestovano u ljudskom telu, podiže nepremostivu barijeru između sebe i stanja oslobođenosti. Guru je druga faza božanske milosti. Ona sledi iza prve faze koja tvrdi da pre nego učenik sretne svog Gurua, on mora da vežba nesebičnu predanost Bogu.
Uzgred, mora da se naglasi da je Bog milost a ne jednostavno milostiv. Milost je sama priroda Boga i zbog toga On nikada ne može da ne bude milostiv. To znači, Bog i Njegova milost su neodvojivi i identični. Razlika je samo verbalne prirode. Iz toga proizlazi da učenik sreće svog Satguru Devu božjom milošću, koju je zaslužio svojom predanošću Bogu u prethodnim inkarnacijama. Pošto je tako sreo Satguru Devu, on sada mora dalje da napreduje prema svom cilju praktikujući predanost Satguru Devi kao Bogu, Otelovljenom. Ovo učenje je saopšteno u sledećem stihu Upanišada: “Onome koji je potpuno predan Bogu i zatim isto tako prema Satguru Devi, sve ove istine postaju stvar iskustva.” Zbog ove neverovatne istine o Satguru Devi, koju otkriva vedantsko znanje, prirodno sledi da je Satguru Deva Stanovnik srca, kao i Bog i pravo Sopstvo. Iz ove činjenice takođe sledi da kad se meditira na Satgurua kao istinsko Sopstvo, da je to način aktiviranja latentnih snaga istinskog Sopstva pomoću kojih se postiže oslobođenje.
Priznaje se da Guru, pošto je prisutan i napolju i unutra, ima dvostruki uticaj na duhovni život učenika ili vernika. Izvana, on okreće um vernika od spoljnjeg sveta ka istinskom Sopstvu, koje može da se ostvari samo unutra. Iznutra, on vuče njegov um unutra, sve dok ne dosegne srce i nauči da tamo ostane zauvek, tako da bude potpuno izgubljen u tom Sopstvu. Iz svega ovoga možemo da razumemo, ma kako to može da bude nejasno, da Satguru Deva (Babađi) nije samo učitelj metafizičkih istina, nego je takođe dinamična Duhovna Moć poznata kao Božja milost. Stoga, rad na oslobođenju je izvršen sa malo ili bez aktivnog napora od strane vernika. Sve što vernik mora da uradi to je da ostane u stavu nesebične predanosti Satguru Devi kao Bogu i kao Istinskom Sopstvu. Ali mora da se razume da čak ni ova predanost nije nešto što leži unutar polja vernikove snage volje. To je neposredan efekat povišene moći milosti u njenoj drugoj fazi kao Satguru Deve.
Vrednost i verodostojnost
Pravi Satguru Deva je izvor sam, iz kojeg potiču otkrivanje prošlosti i učenja Satguru Deve. Ova učenja koja učenik prima direktno kao reč ili kao misterioznu inspiraciju iznutra, iste su vrednosti i verodostojnosti kao ona sadržana u svetim znanjima iz prošlosti. Pretpostaviti da su ta znanja veće vrednosti i da su učenja Satguru Deve, koja su sada primljena, verodostojna samo ako su identična onim saopštenim u drevnim znanjima, ozbiljna je greška. Radije, mudro je i pravilno smatrati da su sadašnja učenja Satguru Deve primarna otkrovenja, a da su učenja iz drevnih znanja istinita samo ukoliko su u skladu sa učenjima Satguru Deve. Zbog toga, moguće je da nam Guru Deva preda znanja koja nisu zabeležena u svetim učenjima iz prošlosti a time se otklanjaju i nesporazumi u vezi sa nedoslednostima koje su očigledne u tim učenjima. Stoga je potrebno da vernici koji su privrženi proučavanju drevnih svetih znanja i koji nalaze neslaganja (protivurečnosti) između različitih tekstova tog znanja, postavljaju pitanja guruu da bi stekli jasno i dosledno mišljenje o temi (predmetu rasprave).
Sledeće je primer ove moći Satguru Deve, da razjasni ono što je nerazumljivo i da završi ono što je nepotpuno, s obzirom na pitanja koja se odnose na vrhunsko stanje đivanmukte. U drevnim znanjima nalaze se izrazi kojima se sugeriše da đivanmukta, onaj oslobođeni koji ima ljudsko telo, ima dva naizmenična stanja, stanje zvano samadi u kojem on ostaje bez svesti o spoljnom svetu i stanje zvano viutane (vyutthane), ili ekstravertno, u kojem je on svestan sveta i u stanju je da uzima učešće u svetovnim aktivnostima. U ovom stanju, on može da vrši svoju funkciju gurua prema svojim učenicima, posebno odabranim. Stanje đivanmukte ili mudraca označavalo se kao nirvikalpa samadi i pretpostavljalo se da postoji samo jedno takvo stanje. U tom stanju, mudrac je potpuno bez uma. U tom stanju, on nije svestan sveta i tada nije u stanju da deluje kao guru. Zbog toga se pretpostavljalo da on mora ponekad da izađe iz tog stanja da bi postao svestan sveta i svojih učenika. U Bagavad Giti nalazi se stih kojim se sugeriše da dokle god je guru u samadiju, on nije u stanju da vidi svet i deluje kao guru prema svojim učenicima. Stih, preveden na engleski (i sa engleskog na srpski) glasi: “Prema onome što je kao noć svim stvorenjima, mudrac je budan. Ono prema čemu su stvorenja budna, to je kao noć mudracu čije je duhovno oko uvek otvoreno.”
Iz gore pomenutog pitanja proizlazi da mudrac može da ispunjava svoju ulogu kao guru samo ako pretrpi promenu stanja i za to vreme izgubi svest o istinskom Sopstvu i time postane svestan sveta. Sve dok je u samadiju, on je u snu za svet i ne može u njemu da funkcioniše. Ako izađe iz samadija, on više nije istinsko Sopstvo; stoga nije kompetentan svedok Istine o tom Sopstvu i zbog toga je beskoristan svojim učenicima. Ovu dilemu razrešio je Babađi, kada mu je postavljeno sledeće pitanje: “Tvrdi se da kada je mudrac u nirvikalpa samadiju, on nije u stanju da učestvuje u svetu. Međutim, izgleda da Babađi može da deluje u svetu a da ne izađe iz svog samadija. Što je prava istina, Guru Deva?”
Babađi je odgovorio: “Oba gledišta su ispravna, zato što postoje dva nirvikalpa samadija, jogijski samadi zvani kevala nirvikalpa i samadi mudraca (đnjani), koji se naziva sahađa nirvikalpa. U ovom prvom, um jogija je privremeno integrisan u čaitanji (svesti) Sopstva i može da bude vraćen u svet kao kofa sa privezanim konopcem spuštena u bunar, koja se može izvući iz bunara pomoću tog konopca. U drugom slučaju, mudračev um je jednom zauvek rastvoren i izgubljen u istinskom Sopstvu i odatle ne može ponovo da se oživi i vrati nazad u svet, slično reci koja postaje jedno sa okeanom. Ali ovo sahađa (prirodno) stanje ne sprečava mudraca da se automatski probudi za svet. Niti ovo funkcionisanje u svetu sprečava mudraca da ostane u svom stanju svesti o istinskom Sopstvu. Izgleda da iako je mudračev um rastvoren u istinskom Sopstvu, postoji razređeni ostatak uma, koji može da funkcioniše, aktiviran samim Bogom, Njegovim samim prisustvom. Ova aktivnost nije egoističnajer mudrac nema osećaj da je on vršilac ovih radnji, pa zato ove aktivnosti ne mogu biti pripisane njemu. Prema tome, rad mudraca kao gurua odvija se automatski a da on nikada ne prekida svoje prirodno stanje mudraca. Stoga, njegova učenja su potpuno verodostojna.”
Babađi je takođe rekao (smešeći se) da ako se sahađa samadi ne priznaje, iz toga proizlazi da knjige o drevnom znanju, kao što je Gita, nisu verodostojne, jer ih nije mogao da izrazi neko ko je u to vreme bio potpuno svestan istine koja je poučavana. Iz svega ovoga trebalo bi da budemo u stanju da donekle shvatimo pravu veličinu (uzvišenost) Satguru Deve Babađija.
Iz svega ovoga mi moramo da naučimo (moramo razabrati) da Babađi nije nimalo različit od Boga (da Babađija ne možemo razlučiti od Boga). Izjava Isusa: “Ja i moj Otac smo Jedno,” i “Onaj koji je video Mene, video je Oca”, potvrđuju njegovo gledište o Božanstvenosti Gurua. Tako, kada proučavamo život Babađija kako se odvijao u svetu i za svet, mi proučavamo božansku aktivnost. U potrazi za ovom duhovnom sadanom, Krija jogom, glavnim ključem za sve bolesti, naša privrženost našem Satguru Devi Babađiju bivaće sve veća i tako njegovom milošću, blagonaklonošću i blagoslovom, da ne kažemo premom (ljubavlju), mi ćemo pre ili kasnije dopreti do cilja naših života.
AUM TAT SAT AUM, AUM Šanti Šanti Šanti.
Tekst na ovoj stranici preuzet je iz knjige „Babađijev ključ za sve bolesti“
Smrt
Smrt je zanimljiv prirodni fenomen, neizbežan kraj nesavršenog života. Za čoveka bez znanja prestanak disanja izaziva strah, jer znači gubitak svega što je privlačno i drago njegovom srcu. Za onoga koji proučava misticizam, koji je potpuno predan Bogu (kojeg mi obožavamo kao Krija Babađija), smrt nije kraj (konačnost) jer on zna, bar intelektom, da je on večni Atman (duša) bez početka i kraja. Za vreme umiranja on samo odbacuje pohabano odelo, fizičko telo, i luta unaokolo u svom donjem rublju, suptilnom telu (poznatom kao duša). Nakon nekog vremena, pomoću iskrenog čina drevnog obreda u spomen mrtvih, individualna duša oslobađa se veza ljubavi svojih bliskih i dragih i seli u druge svetove kao što je Hiranaja loka (Hiranaya loka).Tamo duša žanje plodove svog delovanja za vreme života na zemlji, učinjenih zbog očekivane nagrade ili kazne. Čim se ova pogonska sila iscrpi, duša biva protiv svoje volje snažno privučena na zemaljski plan da bi odigrala još jednu dramu. Tako se lanac uzroka (želja) i posledica (rođenja) stalno ponavlja, sve dok jednog dana poboljšana duša ne oseti gađenje prema ovim srceparajućim ciklusima rođenja i smrti.
Duša čezne za mističnim, vedrim mirom, nepromenljivim i beskrajnim. Jasno je da je u istoriji individualne duše ovo veliki dan. Sada ona traži nešto izvan nestalnog uma (suptilnog tela). Božjom milošću i sadanom (sadhana) jasno se spoznaje kauzalno telo (karana). Ono je plašt koji pokriva blistavog đivatmana (jivatman) i odvaja Ga od paramatmana, Univerzalne Duše, blaženstva satćitanande (sacchidananda, Postojanje-Svest-Blaženstvo). Nadalje, sadana konačno dovodi do sjedinjenja đivatmana, (iskre božanskog u čoveku), sa paramatmanom, okeanom božanstvenosti i blaženstva. Ovo je joga (Yoga).
Ako se ovo uzvišeno, zanosno iskustvo doživljava namerno i neprekidno (večno), to je sahađa samadi (sahaja samadhi), kako je to istakao Ramana Maharši od Tiruvanamalaija. Prvi konkretni znaci da je neko ušao u carstvo misticizma jesu ekstaza i blaženstvo, hiljadu puta slađi od svetovne radosti. Tako sadaka (sadhaka) oseća Krija Babađija (Boga). Međutim, to nije dovoljno i sadaka mora da se probija dalje napred da bi video, čuo, omirisao i manifestovao Krija Babađija (blaženstvo sat ćit anande). I tada, za vreme ove produžene sadane da bi se shvatio Krija Babađi, u potpunosti, sadaka nailazi na najveće iskušenje – rizik da upadne u jamu sidija (siddhis). Da bi to izbegao on bi trebalo da najpre bude Vedantin, jer je Advaita Vedanta pravi kraljevski put do nirvikalpa samadija (nirvikalpa samadhi).
Međutim, ostvarenje sat (sveprisutno postojanje ili istina) uglavnom ne zadovoljava one koji su u potrazi za božanskim savršenstvom. Sada je posvećenik zreo (spreman) da izrazi sveznanje i svemoć Istine koju je spoznao. On treba da postane Sidantin (Siddhantin). Najpre Vedanta, zatim Sidanta, to je ispravan redosled. Sidantini mogu da izvlače vitalnu energiju ne samo iz ograničene količine u suptilnim i fizičkim telima, nego i iz kosmičkog Izvora. Tipični primeri svetaca, koji su tako činili, su Vadalur Ramalinga Svamigal, tibetanski jogi Milarepa, Šri Aurobindo i Paramahansa Jogananda Giri. Oni su dokazali efikasnost joge ne samo za života, već i u smrti. Njihova fizička tela ostala su dugo neizmenjena, dok tela nerazvijenih duša počinju da se raspadaju nakon nekoliko časova.
Najveći od svih je Krija Babađi, jer je On Smrt smrti. Izgleda da On ima potpunu vlast nad svim nivoima postojanja i smeje se ograničenjima prostora i vremena. Od 26. septembra 1952. godine, ovaj Kolos se udostojio da se materijalizuje pred Šri V. T. Nilakantanom, svetim novinarem iz Madrasa, da bi on širom sveta širio Njegovo uzvišeno Krija Jevanđelje Sreće, pomoću brojnih, toga dostojnih “ljudskih instrumenata”. Prvi deo ove priče nalazi se u knjizi “Glas Babađija” (već je objavljena) a drugi deo je zabeležen na sledećim stranicama...
Tri posebna oblika
Jedno od tajnih učenja filozofije Vedante je da Božanska milost ima tri posebne (odvojene) faze. Prva je Bog kao što ga vernici zamišljaju (shvataju), druga je Guru, treća i poslednja je unutrašnje Istinsko Sopstvo, kojeg tragalac postaje svestan postizanjem cilja u životu. Isto učenje je saopšteno u stihu iz ‘Manasolase’, u komentaru Šri Šankarine himne u slavu Dakšinamurtija. “Pozdrav Dakšinamurtiju, čiji oblik je sveprožimajući kao nebo i koji ima tri posebna oblika, kao Bog, Guru i Istinsko Sopstvo.” Ovo učenje saopštava istinu krajnjeg jedinstva istinskog Sopstva sa bićem poznatim kao Bog. Dokle god se za lažno sopstvo, koje nije ništa drugo nego ego, veruje da je pravo sopstvo, stvarno pravo Sopstvo ostaje pokriveno velom iluzije. Ovo jedinstvo se praktično ostvaruje dostizanjem prirodnog stanja, stanja poznatog kao sahađa samadi, kada istinsko Sopstvo zameni lažno sopstvo. Sahađa samadi je pravo stanje oslobođenja od vezanosti i neznanja. Ovo je vrhunsko stanje iznad kojeg više nema ničeg višeg da se ostvari i stoga, ono samo, cilj je religioznih težnji.
Istinsko Sopstvo obično poimamo kao Boga, Vrhovnog Vladara Univerzuma, u kojem se nalaze reinkarnirajuće duše. Potrebno je razumeti da niko ne postaje Bog dostizanjem oslobođenja, nego je uvek Bog taj, zato što je to On Sam, koji je pravo Sopstvo unutar srca. To je ta identičnost istinskog Sopstva sa Vrhovnim Bićem, koja se u stanju oslobođenja, shvata kao istina. Zbog toga, ozbiljan tragalac za oslobođenjem može tretirati kao Satguru Devu jedino onog koji je sam dostigao to stanje i tako shvatio istinu o identičnosti Sopstva i Vrhovnog Bića. Onaj koji prihvata učenje Vedante, naime, da je stanje oslobođenosti (slobode) isto što i svest o Sopstvu kao Vrhovnom Biću, mora ne samo smatrati kao svog Satguru Devu, onog koji je izvojevao tu svest, nego mora takođe da smatra da je Satguru Deva identičan sa Bićem kojeg je ranije obožavao kao Boga. Mora da se razume da pravi Satguru nije samo ljudsko biće koje ima nešto bolji status među dušama, nego je Bog sam, koji se manifestovao u ljudskom obliku. Učenik koji nije u stanju ili ne želi da prihvati da je njegov Satguru Deva Vrhovno Biće, manifestovano u ljudskom telu, podiže nepremostivu barijeru između sebe i stanja oslobođenosti. Guru je druga faza božanske milosti. Ona sledi iza prve faze koja tvrdi da pre nego učenik sretne svog Gurua, on mora da vežba nesebičnu predanost Bogu.
Uzgred, mora da se naglasi da je Bog milost a ne jednostavno milostiv. Milost je sama priroda Boga i zbog toga On nikada ne može da ne bude milostiv. To znači, Bog i Njegova milost su neodvojivi i identični. Razlika je samo verbalne prirode. Iz toga proizlazi da učenik sreće svog Satguru Devu božjom milošću, koju je zaslužio svojom predanošću Bogu u prethodnim inkarnacijama. Pošto je tako sreo Satguru Devu, on sada mora dalje da napreduje prema svom cilju praktikujući predanost Satguru Devi kao Bogu, Otelovljenom. Ovo učenje je saopšteno u sledećem stihu Upanišada: “Onome koji je potpuno predan Bogu i zatim isto tako prema Satguru Devi, sve ove istine postaju stvar iskustva.” Zbog ove neverovatne istine o Satguru Devi, koju otkriva vedantsko znanje, prirodno sledi da je Satguru Deva Stanovnik srca, kao i Bog i pravo Sopstvo. Iz ove činjenice takođe sledi da kad se meditira na Satgurua kao istinsko Sopstvo, da je to način aktiviranja latentnih snaga istinskog Sopstva pomoću kojih se postiže oslobođenje.
Priznaje se da Guru, pošto je prisutan i napolju i unutra, ima dvostruki uticaj na duhovni život učenika ili vernika. Izvana, on okreće um vernika od spoljnjeg sveta ka istinskom Sopstvu, koje može da se ostvari samo unutra. Iznutra, on vuče njegov um unutra, sve dok ne dosegne srce i nauči da tamo ostane zauvek, tako da bude potpuno izgubljen u tom Sopstvu. Iz svega ovoga možemo da razumemo, ma kako to može da bude nejasno, da Satguru Deva (Babađi) nije samo učitelj metafizičkih istina, nego je takođe dinamična Duhovna Moć poznata kao Božja milost. Stoga, rad na oslobođenju je izvršen sa malo ili bez aktivnog napora od strane vernika. Sve što vernik mora da uradi to je da ostane u stavu nesebične predanosti Satguru Devi kao Bogu i kao Istinskom Sopstvu. Ali mora da se razume da čak ni ova predanost nije nešto što leži unutar polja vernikove snage volje. To je neposredan efekat povišene moći milosti u njenoj drugoj fazi kao Satguru Deve.
Vrednost i verodostojnost
Pravi Satguru Deva je izvor sam, iz kojeg potiču otkrivanje prošlosti i učenja Satguru Deve. Ova učenja koja učenik prima direktno kao reč ili kao misterioznu inspiraciju iznutra, iste su vrednosti i verodostojnosti kao ona sadržana u svetim znanjima iz prošlosti. Pretpostaviti da su ta znanja veće vrednosti i da su učenja Satguru Deve, koja su sada primljena, verodostojna samo ako su identična onim saopštenim u drevnim znanjima, ozbiljna je greška. Radije, mudro je i pravilno smatrati da su sadašnja učenja Satguru Deve primarna otkrovenja, a da su učenja iz drevnih znanja istinita samo ukoliko su u skladu sa učenjima Satguru Deve. Zbog toga, moguće je da nam Guru Deva preda znanja koja nisu zabeležena u svetim učenjima iz prošlosti a time se otklanjaju i nesporazumi u vezi sa nedoslednostima koje su očigledne u tim učenjima. Stoga je potrebno da vernici koji su privrženi proučavanju drevnih svetih znanja i koji nalaze neslaganja (protivurečnosti) između različitih tekstova tog znanja, postavljaju pitanja guruu da bi stekli jasno i dosledno mišljenje o temi (predmetu rasprave).
Sledeće je primer ove moći Satguru Deve, da razjasni ono što je nerazumljivo i da završi ono što je nepotpuno, s obzirom na pitanja koja se odnose na vrhunsko stanje đivanmukte. U drevnim znanjima nalaze se izrazi kojima se sugeriše da đivanmukta, onaj oslobođeni koji ima ljudsko telo, ima dva naizmenična stanja, stanje zvano samadi u kojem on ostaje bez svesti o spoljnom svetu i stanje zvano viutane (vyutthane), ili ekstravertno, u kojem je on svestan sveta i u stanju je da uzima učešće u svetovnim aktivnostima. U ovom stanju, on može da vrši svoju funkciju gurua prema svojim učenicima, posebno odabranim. Stanje đivanmukte ili mudraca označavalo se kao nirvikalpa samadi i pretpostavljalo se da postoji samo jedno takvo stanje. U tom stanju, mudrac je potpuno bez uma. U tom stanju, on nije svestan sveta i tada nije u stanju da deluje kao guru. Zbog toga se pretpostavljalo da on mora ponekad da izađe iz tog stanja da bi postao svestan sveta i svojih učenika. U Bagavad Giti nalazi se stih kojim se sugeriše da dokle god je guru u samadiju, on nije u stanju da vidi svet i deluje kao guru prema svojim učenicima. Stih, preveden na engleski (i sa engleskog na srpski) glasi: “Prema onome što je kao noć svim stvorenjima, mudrac je budan. Ono prema čemu su stvorenja budna, to je kao noć mudracu čije je duhovno oko uvek otvoreno.”
Iz gore pomenutog pitanja proizlazi da mudrac može da ispunjava svoju ulogu kao guru samo ako pretrpi promenu stanja i za to vreme izgubi svest o istinskom Sopstvu i time postane svestan sveta. Sve dok je u samadiju, on je u snu za svet i ne može u njemu da funkcioniše. Ako izađe iz samadija, on više nije istinsko Sopstvo; stoga nije kompetentan svedok Istine o tom Sopstvu i zbog toga je beskoristan svojim učenicima. Ovu dilemu razrešio je Babađi, kada mu je postavljeno sledeće pitanje: “Tvrdi se da kada je mudrac u nirvikalpa samadiju, on nije u stanju da učestvuje u svetu. Međutim, izgleda da Babađi može da deluje u svetu a da ne izađe iz svog samadija. Što je prava istina, Guru Deva?”
Babađi je odgovorio: “Oba gledišta su ispravna, zato što postoje dva nirvikalpa samadija, jogijski samadi zvani kevala nirvikalpa i samadi mudraca (đnjani), koji se naziva sahađa nirvikalpa. U ovom prvom, um jogija je privremeno integrisan u čaitanji (svesti) Sopstva i može da bude vraćen u svet kao kofa sa privezanim konopcem spuštena u bunar, koja se može izvući iz bunara pomoću tog konopca. U drugom slučaju, mudračev um je jednom zauvek rastvoren i izgubljen u istinskom Sopstvu i odatle ne može ponovo da se oživi i vrati nazad u svet, slično reci koja postaje jedno sa okeanom. Ali ovo sahađa (prirodno) stanje ne sprečava mudraca da se automatski probudi za svet. Niti ovo funkcionisanje u svetu sprečava mudraca da ostane u svom stanju svesti o istinskom Sopstvu. Izgleda da iako je mudračev um rastvoren u istinskom Sopstvu, postoji razređeni ostatak uma, koji može da funkcioniše, aktiviran samim Bogom, Njegovim samim prisustvom. Ova aktivnost nije egoističnajer mudrac nema osećaj da je on vršilac ovih radnji, pa zato ove aktivnosti ne mogu biti pripisane njemu. Prema tome, rad mudraca kao gurua odvija se automatski a da on nikada ne prekida svoje prirodno stanje mudraca. Stoga, njegova učenja su potpuno verodostojna.”
Babađi je takođe rekao (smešeći se) da ako se sahađa samadi ne priznaje, iz toga proizlazi da knjige o drevnom znanju, kao što je Gita, nisu verodostojne, jer ih nije mogao da izrazi neko ko je u to vreme bio potpuno svestan istine koja je poučavana. Iz svega ovoga trebalo bi da budemo u stanju da donekle shvatimo pravu veličinu (uzvišenost) Satguru Deve Babađija.
Iz svega ovoga mi moramo da naučimo (moramo razabrati) da Babađi nije nimalo različit od Boga (da Babađija ne možemo razlučiti od Boga). Izjava Isusa: “Ja i moj Otac smo Jedno,” i “Onaj koji je video Mene, video je Oca”, potvrđuju njegovo gledište o Božanstvenosti Gurua. Tako, kada proučavamo život Babađija kako se odvijao u svetu i za svet, mi proučavamo božansku aktivnost. U potrazi za ovom duhovnom sadanom, Krija jogom, glavnim ključem za sve bolesti, naša privrženost našem Satguru Devi Babađiju bivaće sve veća i tako njegovom milošću, blagonaklonošću i blagoslovom, da ne kažemo premom (ljubavlju), mi ćemo pre ili kasnije dopreti do cilja naših života.
AUM TAT SAT AUM, AUM Šanti Šanti Šanti.
Tekst na ovoj stranici preuzet je iz knjige „Babađijev ključ za sve bolesti“
