Možete naći u nekim tekstovima da um upoređuju sa majmunom koji nikada ne staje sa svojim aktivnostima. Možda je pobesneo, možda je znatiželjan, uglavnom, neprekidno je aktivan. To je stvarna slika uma, um jeste gomila misli koje se nižu i nižu i to je ono što nam zamagljuje uvid u stvarnost izvan misli. U redu je imati funkcionalne misli kada rešavamo neki problem (poput rešavanja zadataka iz matematike, nekog stvarnog problema koji treba da se reši u cilju obavljanja nekog posla itd.) ali vrlo često, nekad i mnogo više, um je prepun misli čiji je izvor u negativnim entitetima bilo da su oni usađeni u našu auru ili su to neki od spolja. Misli koje se ponavljaju, a u vezi su sa nekim bolnim iskustvom iz prošlosti su primer takvih misli gde nas “larva” tera da gajeći takve misli stvaramo i emocije od kojih se ona hrani (detaljnije o ovome sam pisao na prvoj stranici sajta). Uopšteno, mi se nalazimo u polju misli koje potiču od našeg višeg Ja i od misli koje se nalaze u okruženju, računajući tu i ljude (u fizičkom telu ili one bez njega) i elementale i ostala vidljiva i nevidljiva bića, “demonske” ili “anđeoske” prirode.
        Kako se rešiti ove mučne vladavine i opsedutosti mislima? Um se ne može odmah uništiti tj. reći: “Neću više da mislim”, i gotovo, nema više misli. Probajte da na silu (tj. ukoliko niste dostigli stanje mira) ne mislite čak i kratko vreme i videćete da je to neizvodljivo. Čak i prividno stanje bez misli za kratko vreme ne znači da ih nema već ih samo niste svesni jer bauljaju po podsvesti sa trenutnom blokadom da ih nema u svesnom delu tj. okupirani ste “tamasom” pa i ne vidite šta sve ne vidite. Um se može uporediti i sa konjima koji vuku kočiju, a vi sedite u njoj. Ako su konji neobuzdani onda idu kuda hoće i to je to kada ste pod kontrolom uma. Ako hoćete da ih obuzdate da skroz stanu i zaustave kočiju, na početku nećete to moći te ih najpre naterajte uzdama da idu tamo kuda vi hoćete, usmeravajte ih. To upravo rade razne tehnike koncentracije, usmeravanja pažnje, pranajame, molitve, mantre i mnoge tehnike takozvane meditacije (ne volim da baš koristim ovu reč ali je odomaćena, a suštinski to nije dobar prevod za ono što se misli pod djanom u jogi). Ključna stvar u svim tim tehnikama je redovna praksa i usmereni tok misli, energije, svesnosti. U početku je potreban napor (makar samo za to da sedite pravo izvesno vreme) i postoji borba sa umom (konji hoće tamo, a ti ih teraš ovamo) ali u jednom momentu napor prestaje, nema više borbe sa umom, postoji nenaporna kontinualna svest o objektu meditacije i to je onda STANJE, a ne tehnika. Kada jednom dostignete stanje meditacije, tehnika vam više nije ni potrebna, dovoljna je samo namera da uđete u to. To je kao kada učite da plivate pa vam pokazuju kako da pomerate ruke i vi obraćate pažnju na to, a kasnije samo uđete u vodu i ne razmišljate o tome da li ćete se održati na površini ili ne.
         Osobenost tog stanja je da je to neprekidna svest, i da se nalazite u stanju svesti, a ne uma, bilo da ima misli ili ne. Postoje razni objekti za udubljivanje, počev od grubljih elemenata pa sve finijih i finijih dok se ne dođe do udubljivanja na osećaj samosvesti (Aham djana). Objekat udubljivanja je tu istovremeno i subjekat jer je to meditacija na svest pomoću svesti. Ostaje samo tihi osećaj “JA JESAM” (preporučujem knjigu Samadi od Muni Sadua). Moje iskustvo je da kada uđem u “stanje” onda se dešava ili da ima misli ili da ih nema ali i ako ih ima pošto nisam poistovećen sa umom one mi ne smetaju i prosto ne mogu da kažem ni da ih posmatram kao neutralni posmatrač jer im u tom momentu ne mogu ništa, praktično ih ne posmatram ali “nešto” zna da one postoje.  Ne smetaju mi ali ne mogu ni ja da smetam njima :-) Kada izađem iz tog stanja mogu da kažem da je bilo misli ali dok sam bio u tom stanju postoji samo osećaj prisutnosti sebe, osećaj postojanja kao takvog i to je to. Jedno poređenje, zamislite da se nalazite u nekoj prostoriji u kojoj razgovarate sa prijateljem. U sobi je sve vreme bio ormar koji vam ni u jednom trenutku nije odvraćao pažnju od razgovora i kada izađete iz sobe i kada vas neko pita da li je u sobi bio ormar dok ste razgovarali, vi ćete reći da je bio i svesni ste toga ali niste bili “svesno” svesni kada ste bili u sobi jer vam je pažnja bila u potpunosti zaokupljena razgovorom. Takođe, s obzirom na malu aktivnost ili neaktivnost uma zaustavlja se polako i kretanje prane te disanje postaje neprimetno, praktično da prestaje, te se pomeranje stomaka ili grudnog koša ne primećuje. Vidim ga da je minimalno kad obratim pažnju na to, kada izlazim iz “stanja”, ali dok sam u tom stanju ne znam da li dišem. Dalje, još jedna stvar vam može biti pokazatelj da ste bili u stanju povišene svesti, a to je mogućnost razvezivanja od tela. Ako legnete nakon boravka u tom stanju i skroz se opustite tj. zaboravite na telo i ne zaspite (a moguće je i dok još sedite) i dobijete nameru da izađete iz tela, moći ćete to i izvršićete astralnu projekciju (ili neku drugu).
       Konačno, milošću Sopstva, dolazi se i u potpuno stanje bez misli, kada je um mrtav i to je nirvikalpa samadi, božansko stanje svesti (opet preporučujem knjigu Samadi). Uveren sam da je put ka samadiju put tišine, put mira. Mirna svest je ključ za besmrtnost. Naročito u gradovima, mi smo neprekidno izloženi buci. Dobar deo buke, tihi šum i ne primećujemo. To tek vidimo kada odemo na neko zaista tiho mesto u prirodi i prosto “čujemo” tišinu. Tipičan primer buke koju ne primećujemo je usled rada nekih aparata poput frižidera, zamrzivača ili pumpe za vodu koja tera vodu kroz radijatore i tom šumu su izloženi oni koji žive u zgradama sa vodenim grejanjem u grejnoj sezoni, a nisu ni svesni te buke, ali u momentu kada se pumpa isključi to možemo primetiti (ili ako se svesno skoncentrišemo na taj zvuk dok još radi). Međutim, mi možemo biti u tišini i dok buka postoji. Tišina je neuništiva, i najvećoj gradskoj vrevi i gunguli i pored glasne muzike možemo čuti tišinu. Probajte da čujete tišinu i u ovim situacijama, budite svesni tišine, mira, stalne mirne svesti i tokom dnevnih užurbanih aktivnosti i buke. Dar svesnosti tišine i mira je neprocenjiv. Tišina, mir, je ono što je direktno suprotno umu koji je sve samo ne mir. Usmeravanjem pažnje na mir mi polako prolazimo kroz tamu podsvesti i nesvesti koja je krcata nataloženim impresijama (utisnutim mislima i osećajima iz ovog i ostalih života). Desilo mi se da sam jednom igrajući uz glasnu muziku upao u trans tišine, muzika je i dalje bila glasna ali ja sam glasnije čuo tišinu izvan sve te buke. Tišina me je obuzela i bila je trajna i skoro nepromenljiva bez obzira na spoljne aktivnosti. Zapanjujuće iskustvo mira koje sam držao sa variranjem intenziteta i trajanja još dan-dva, za to vreme dešavalo se ono što sam prethodno rekao, tišinom sam prolazio kroz slojeve nesvesti odakle su izvirali snovi koje sam imao pre 10, 20, 30 godina (nekih snova se možda nisam ni sećao ni nakon buđenja u to vreme kada sam ih sanjao, ali sam sigurno znao da su to moji snovi odloženi u slojevima nesvesnog)  i to jednom u takvom naletu jedan za drugim da prosto nisam mogao da izdržim. Kako li je onima kojima se probudi kundalini, a da se nisu dovoljno pročistili, mogu samo misliti.
       Onima koji mantraju želim da poručim da je ključan momenat u njihovom radu kada mantra utone u tišinu ali mislim da to treba da se desi spontano da bi to bilo “stanje”. Svojedobno sam radio mantranje uz pranajamu i desilo se da je mantra utonula u tišinu kontinualne svesti, zaboravio sam na mantru, zaboravio sam na disanje, ostalo je samo stanje mirne neprekidne svesti koja se tada ili nešto kasnije protezala od centra Zemlje do centra Sve-mira. I dan danas je kod mene stožer oko kojeg mirna svest obitava ta tanka linija koja ide od centra Majke zemlje, prolazi kroz moje telo i završava, ili ne završava, tamo negde u beskonačnosti. Nekome odgovara da centralna tačka mira bude oblast srca ili da svest ide iz srca ka beskonačnosti, nekome možda ta tačka može biti negde drugde, bitno je da imate stabilno unutrašnje utočište mira koje će vas kada se mir probije kroz sve slojeve nesvesnog konačno dovesti do nadsvesti. Kada ste puni energije, možete iz centra vašeg bića, vaše svesti, da se proširite u svim pravcima, dole-gore, levo-desno, napred-nazad i onda da se sve to poveže tako da se obuhvati ceo prostor. Takođe, ovo je veoma uspešan postupak za rešavanje teskobe i depresije, jer ako se nakupi neki emotivni talog koji tišti srce samo se proširite iz srca, lakše možda samo napred, i to je čak dovoljno da teskoba nestane i da osetite emotivno razrešenje. Kad to uradite možete kasnije i da se proširite u svim pravcima. Sa emotivnim oslobađanjem doći će i oslobođeno disanje koje nosi sa sobom prijatan osećaj koji se i fizički ispoljava. S druge strane, ako vam je potrebno da se odmorite, da skupite snagu i da uđete duboko u sebe, da uđete u stanje  meditacije, onda se jednostavno udubite u vaše unutrašnje utočište, tj. u centar svesti gde god osećate da je to. Dakle, jedan postupak je širenje, a drugi postupak je skupljanje (a i skupljanje u tačku je opet širenje u smislu prelaska na višu vibraciju, tj. viši nivo svesti). Mislim da treba kombinovati ova dva pristupa i vežbati i jedno i drugo.
       Koliko je treninga potrebno za ozbiljan duhovni rad? Ako neko zaista ide stazom bez povratka, to nije samo pola sata, sat ili dva dnevno provedenih u treningu. Bitna su osnovna životna uverenja i namera i zato je trening celog dana. Umetnost je biti u miru trajne svesti, budnosti, tokom celodnevnih aktivnosti. Biti u takvom stanju, znači biti u sadašnjem trenutku, živeti svesno. Trening sedenja u stanju mira pomaže da to sprovodimo koliko toliko i u toku ostalog dela dana ali je caka u tome da to ne bude usiljeno već onako kao da vas nije briga za to, a da opet to radite. Ako dajete preveliki značaj tome (iako to jeste značajno) i radite usiljeno na tome, angažujete previše um, a to je “sečenje grane na kojoj sedite” i postiže se suprotno. Iskustveno, svako za sebe treba da pronađe nenapornu neprekidnu svest. Svako ima svoj put. Ovo su bile samo smernice koje smatram da mogu pomoći tragaocima kojima želim sreću u tome da pronađu mir i sreću u Sve-miru.

Kaže se da su Vede (znanje) u drevnu Indiju doneli beli ljudi sa severa. Imajući u vidu da su Vede pričane a kasnije zapisane na sanskritu,  a da je živi jezik koji je najsličniji sanskritu srpski, može se slobodno reći da su ti beli ljudi koji su doneli znanje u Indiju bili preci današnjih Srba (onih naroda koji govore srpski jezik ili neku njegovu varijantu). To znanje su oni posle zaboravili ulaskom u kali jugu (kaljugu, srpska reč, kao što je dvapara juga srpska reč - juga koja traje duplo duže vremena, a onda ide treta juga tj. treća juga). U Indiji se, koliko toliko, zadržalo, ali u užim krugovima u čistijem obliku. Međutim suštinu Veda možemo prepoznati opet u srpskom jeziku i to u našim starim imenima za koja možda neki misle da imaju hrišćansko poreklo ali ona su mnogo, mnogo starija od hrišćanstva i najdirektnije pokazuju duhovnu veličinu i stremljenja starih Srba. Da to malo pobliže objasnim.
Postoji mnogo imena za Boga u Indiji ali postoji jedna reč koja i nije Božje ime već predstavlja samog Boga (u početku beše Reč). Ta reč je Om (Aum). U kasnijim religijama izvitopereno u amin ili amen. 
Om je predstavljao Reč, tj. Boga i kod drevnih Srba. To se vidi u imenima.
Bogomir - BOG OM MIR, Bog koji je Om i koji je Mir
Svetomir - SVET OM MIR, sveti Om koji je Mir, ili Svetlost, Om, Mir
Radomir - RAD OM MIR, Radost, Om, Mir ili radujem se Omu koji je Mir
Ljubomir - LJUB OM MIR, Ljubav, Om Mir ili ljubim Oma koji je Mir
Vitomir - VIT OM MIR, Vitalnost, Om, Mir
Dragomir - DRAG OM MIR, Dragi Om Mir
Miomir - MI OM MIR, Mio Om Mir
Milomir - MIL OM MIR, Mili Om Mir, Milost Om Mir
...
Ima još takvih imena. Imena nose vibracije i bitno je da osobe koje su blagoslovene da imaju takva imena zovete punim imenom a ne skraćeno. Devojčica koja bi se zvala Ljubomila ili Bogomila imala bi blagoslov božanstvenih vibracija u odrastanju, pa razmislite budući roditelji.

Dođosmo i do poznatih mantri. Uzeću jednu za koju se kaže da je prva izgovorena rečenica u momentu stvaranja univerzuma. To je Om Nama Šivaja ili Om Namaha Šivaja (u engleskoj transkripciji Om Namah(a) Shivaya). Jedan od prevoda koji možete naći je "Om klanjam se Šivi (Svevišnjem Bogu)" ali tu sada dolazi suština koja kod naprednog učenika može da dovede do transformacije svesti i to možete naći i prirodno osetiti ako vam je srpski maternji jezik. Ta bitna stvar da se mantra završava sa "ja" i u prevodu ili na neki način bez prevoda jer tu prevod nije ni potreban dolazimo do značenja koje je "OM klanjam se Svevišnjem Bogu koji je Ja" (individualna duša je jedno sa dušom Svemira). Interesantno je kako je u jeziku koji je danas najrasprostranjeniji na svetu ta reč potpuno izokrenuta i izgovara se sa Ai (tako Ja postade Aj a znamo šta aj znači na srpskom). Mnoge reči u engleskom su izvitoperene srpske reči (uzmite reč voda, koja tako čisto zvuči na srpskom, na engleskom se izgovara slično ali zvučno nečisto a piše se water), čistota vibracija je bitna. Ovde nemam nameru da veličam Srbe a da nipodaštavam Engleze i one koji govore engleski ili neki drugi jezik, ovde se radi o čistoti jezika i onome što to može da pruži, zato je žalosno što se stare čiste srpske reči u skorije vreme zamenjuju engleskim i to u običnom govoru.
Idemo sada dublje u objašnjenje prethodne mantre i povezanost sa srpskim jezikom. Stari Srbi su imali Boga Triglava koji se ispoljava kao sveto trojstvo bogova (Branjan, Višnji bog i Živa). U Indiji je to sveto trojstvo - Braman, Višnu i Šiva. Dakle Šiva je u stvari Živa i kada se kaže da je Om Nama Šivaja prvo što je izgovoreno od Stvoritelja to u stvari jeste OM NAMA ŽIVA JA - nemanifestovani Bog se manifestovao, postao svestan Sebe i svog Života i tada je ta vibracija predstavljala (i i dalje predstavlja, jer je sve večno SADA i univerzum se nanovo voljom Tvorca u beskonačno malom trenutku vremena stvara i ponovo uništava) Om nama (i svima nama koji smo postali mnoštvo od jednoga i koji smo i dalje to Jedno) živa (sam ja duša). To je kao kada se probudite i postanete svesni da ste živi... a na grobu jednog kneza lužičkih Srba iz davnih vremena piše " OM BOŽE OM". Iako je napustio telo, knez je i dalje živ jer je OM večan i ti si OM dragi čitaoče i ti si ''ON''...

 Ljudi i živa bića na Zemlji pre svega žive od energije koju upijaju od Majke Zemlje (koja je živo biće). Mi svi plivamo u moru energije. Tu energiju Zemlje, a i Neba naše čakre (naročito tokom spavanja, meditacije, duhovnih vežbi...) transformišu u onu energiju koja nam je potrebna za mišljenje, govor, kretanje... Da bi energija čakrama mogla da se upije potrebno je da dođe do rezonancije između spoljne i unutrašnje vibracije. Sada Zemlja (usled više faktora, pre svega galaktičke promene) vibrira na višoj frekvenciji nego li ranije (i frekvencije se povišavaju i dalje) i sve više će moći da hrani samo one koji vibriraju na višim frekvencijama, a sve manje one koji vibriraju na nižim. Meso jedu oni sa nižim vibracijama i jedenje mesa im još više snižava vibracije. To je razlog zašto danas ljudi koji jedu meso umiru mladi, a ranije su mogli da žive i po 90 godina. Ranije je Zemlja vibrirala na nižim frekvencijama i mogla je da ih hrani svom energijom, sada Zemlja hrani one koji imaju više vibracije i to će se još više intenzivirati u narednim godinama. Jednostavno onaj ko hoće da živi na novoj Zemlji moraće da ostavi jedenje mesa, da sve više profinjuje svoju ishranu (jedenjem žive i sve više laganije hrane) i povisi nivo vibracija ako već to nije uradio. Sada se i vibraciono rađaju duše sa višim nivoima vibracija koje planeta može da hrani. I tako prirodno dolazimo u doba kada ljudi neće jesti meso. Oni sa starim navikama ponašanja polako odlaze a zrelije duše dolaze i samim tim dolazi doba prosvetljenja i Neba na Zemlji.

Koliko puta se desilo da nešto ne uspete. Da li to znači da treba da prekinete sa pokušajima?
Ako je to nešto što zaista u dubini želite, što je vaš životni zadatak, ono što treba da uradite u ovom životu, moj vam je savet, ne odustajte. U tim pokušajima možda ćete i saznati da to i nije vaš put ali i to je uspeh jer to ne biste zasigurno znali da niste pokušali, a posle se kajali kada vreme prođe. A ako uspete onda je to to. Niste odustali i trud se isplatio. U filmu "Gataka" kada brat sa boljim genima pita onog koji ima genetskih nedostataka kako je uvek uspevao da više otpliva od njega prema pučini, odgovor je bio: "Nikada se nisam osvrtao da vidim koliko sam otplivao od obale". Tako, idite dalje i ne osvrćite se na neuspehe koji mogu da vas vuku nazad. Neuspehe možete da iskoristite kao odskočnu dasku da ne pravite ponovo iste greške ali ne dozvolite da vam oni izazivaju osećaj krivice, manje vrednosti... Idite dalje, ne nosite ih kao teret, ne osvrćite se ka obali već plivajte napred.