Zadovoljstvo je jedna stvar, a istinska sreća nešto drugo. Zadovoljstva uzrokovana spoljašnjim stvarima su samo zadovoljstva, nisu prava sreća, nestalna su i teraju te da ih ponavljaš čime se često iscrpljuje životna energija, što dovede do jada (jer zadovoljstvo ima svog vernog saputnika – patnju), no u jednom momentu života (zrelosti) dođe do toga da te ta zadovoljstva ne mogu više zadovoljavati jer su ona isprazna, nemaju dubinu i onda može doći do depresije, jer ono što te je “držalo” za svet više ne “pije vodu”. Ne treba osuđivati sebe zbog te depresije, štaviše ta depresija je u stvari dar višeg Ja jer te tera da pronađeš izlaz, tera te da ideš dalje, daje ti šansu za napredak jer izlaz iz te depresije je pronalaženje sreće koja je u dubini, u tišini, u slobodi od uma u stanju duboke trajne mirne svesti, u vraćanju svojoj Duši. Istinska sreća je neraskidiva od dve pojave, od ljubavi i od slobode. Kad je neko istinski srećan, slobodan je i zrači istinskom ljubavlju. Samo slobodno biće je u stanju da voli zaista čisto, bezuslovno, samo po sebi, samo slobodno biće je istinski srećno.
Kako doći do te slobode? Ništa prostije reći, ništa lakše i istovremeno ništa teže učiniti - otići izvan nižeg ja. Niže ili malo ja (koje ispoljava egoizam) je ono koje služi da funkcionišemo u ovom svetu ali ako se poistovetimo sa njim onda nastaju problemi i jurnjava za prolaznim zadovoljstvima i patnja. Niže ja je ono koje te u cilju da te zaštiti (tj. zaštiti samo sebe) čini mizernim, koje te tera da vrtiš misli koje te muče i strahuješ i posledično mrziš i koje te tera da stalno brineš. Briga je samo drugo ime za strah. Briga je proizvod nižeg ja (pod izgovorom zaštite) koja dovodi do nezadovoljstva i patnje. Kako je to kontradiktorno, kao hoće da te zaštiti, u cilju sreće, a od toga postaješ nesrećan jer je stanje brige stanje nesreće. Ta sreća koju ti niže ja obećava nije stvarna jer je uvek negde drugde, u budućnosti, u nepostojanju, ona je uvek uslovljena nečim “ako” i “ako”. Sa druge strane, glas koji ti kaže da ne brineš je od višeg Ja. Ako nema brige ruši se osnovna struktura od koje je niže ja napravljeno, ruši se struktura nefunkcionalnog mišljenja, ruši se um sam po sebi. Za razliku od nižeg ja koje ti sreću nudi u budućnosti, u nečemu što stvarno ne postoji, prava sreća je uvek u sadašnjosti, uvek ovde (u Sebi) i sada. Kako se razvezati od nižeg ja? Jedna od karata na koju niže ja najviše igra je ono što je Kastaneda opisao kao “osećaj samovažnosti” koji sprečava ljude da vide ono što on naziva Nagual (onostrani svet). Ljudi se poistovećuju sa tim ko su u spoljašnjem vidu, pa kažu: “Ja sam bogataš, ja sam inženjer, ja sam doktor, ja vozim dobra kola, ja sam lepa, ja sam zgodna, ja sam snažna, ja, ja, ja, ja...” A šta je to ja sa kojim su se poistovetili? Poistovetili su se sa umnom predstavom o tome ko su, poistovetili su se sa “slikom” o sebi. To nije Ja koje je autentično biće koje je po prirodi ljubav, sreća, sloboda, čisto postojanje, svest i blaženstvo, kako u jogi kažu Sat-ćit-ananda (postojanje-svest-blaženstvo). Dokle god se držite nižeg ja, svetlost Satćitanande je prikrivena. Nadilaženjem nižeg ja ulazi se u carstvo jedinstvene slobode. Kakva je struktura nižeg ja? Razum to nije sposoban da shvati. Koliko god se trudili, niže ja će “prevariti” razum. Ono što treba uraditi je ne “razumeti ga” već ući u prirodno stanje iznad njega. Ima jedna pričica u kojoj neko kaže budisti: “Ti si niko i ništa”, a on im odgovara: “Hvala”. E, u takvo stanje odsustva osećaja samovažnosti treba ući da bi se iskusila istinska sreća. Malo čudno, ali istinsko stanje bezželjnosti je stanje istinske sreće, to je kao da su vam sve želje ispunjene i osećate se sigurno i zadovoljno kao da ničega nema šta bi se još uradilo. To ne znači bukvalno stanje pasivnosti već stanje kada su akcije podstaknute višim Ja. Osim toga, nikako ne treba brkati ukidanje osećaja samovažnosti sa omalovažavanjem sebe, jer omalovažavanje sebe je samo druga strana istog novčića tj. poistovećenosti sa slikom o sebi. I osećaj samovažnosti i omalovažavanje sebe su zamke nižeg ja koje te drže podalje od ispunjenja. Gordost ili osećaj samovažnosti je prepreka duhovnom razvoju i to je ono što proističe iz nižeg ja, ali osećaj snage, životnosti, vrednosti i to neprocenjive vrednosti sebe kao Božjeg bića, kao ispoljavanja Boga u sjaju vrlina, nije egoistični ponos, to nije gordost, već prirodno stanje postignuća i svesnosti da si ti Božje dete i da po pravu rođenja imaš prava Tvorca. Naravno, sa postignućem svesnosti i takvim osećajem “ponosa” što si Božje dete ne paradiraš okolo i ne hvališeš se. To je unutrašnje stanje sigurnosti. Dakle, treba prevazići stanje egoistične gordosti i ne upasti u stanje omalovažavanja sebe. Treba prevazići obe stvari, jer ni jedno ni drugo nisu ono što ti istinski jesi. Ulazak u stanje nadilaženja, u istinsko stanje usredsređenosti i nadsvesti ne postiže se na silu, niže-umnim pokušavanjem da se kontroliše um ili niže ja, jer to bi bila samo zamena jedne umne konstrukcije drugom. Konačno, ulazak u stanje nadsvesti je moguć onda kada je um mrtav, i to je u suštini stvarna kontrola. U početku um samo usmeravamo određenim tehnikama, jer se on ne može odmah zaustaviti tj. učiniti da nestane. Kasnije, jednostavno se desi da se ode izvan uma. Um se može nadići. Pomoć za to je mir, tišina, ono čega se niže ja najviše “plaši”. O tome ću pisati sledeći put. Dotad, ostajte mi, ni važni ni nevažni, već budno prirodni.
0 Comments
|
AuthorA. Veličković Archives
October 2017
Categories |